Pet stvari koje morate znati o mršavljenju…
Biti “šlank” je postala obavezna tema – kao da kada nismo idealne težine automatski se pretvaramo u nesrećnike. Ali mršavljenje nije uvek odgovor… Verovali ili ne niko, pa čak ni oni sa savršenim merama, nisu imuni na kritikovanje sopstvenog odraza u ogledalu.
Psiholog Aleksis Konason se u svom radnom veku susrela sa stotinama žena i dosta muškaraca koji se pate držeći stalno rayne dijete, prejedajući se ili dane provode mrzeći sopstveno telo. Iako svaka osoba ima svojju posebnu priču, posle nekoliko hiljada razgovora o istom problemu pokaže da postoji univerzalna tema koja se uvek ponavlja.
Ovo je pet lekcija koje je Konason naučila od svojijh pacijenata o sveopštoj opsesiji mršavljenjem. Možda će one učiniti da se ciklus gladovanja/prejedanja/sramote/mržnje sebe samih prekine.
1# KAKO SEBE VIDIMO UOPŠTE NEMA VEZE SA ONIM KAKO STVARNO IZGLEDAMO
“Kada sam otvorila praksu specijalizovanu za tretmane osoba koje imaju problema sa prejedanjem i sopstvenim izgledom, mislila sam da ću raditi sa mnogo lmjudi koji su debeli ili morbidno gojazni. Ispostavilo se da je ovo daleko od istine. U čekaonicu je ušla ćena koja mi je preko telefona rekla da toliko mrzi svoj izgled da joj je ponekad teško da izađe iz kuće. Dva puta sam proverila da li je to ta ista žena, jer ova koju sam videla je bila graciozna dama koja je ispunjavala sve kriterijume tradicionalnih standarda lepote. Kada je ušla u moju ordinaciju i kroz suze opisala samomržnju i zlostavljački odnos sa hranom, shvatila sam da problem deli svaki pojedinac koji je u ratu sa sopstvenim telom, bez obzira na veličinu tog tela.”
2# PROMENA TELA NIJE ODGOVOR
“Ispran nam je mozak da bismo poverovali da, ako naše telo izgleda onako kako bismo mi to želeli – ako izgleda onako kako eksperti tvrde da bi trebalo – konačno ćemo da manje mrzimo sami sebe. Nije tačno. Da li ste ikada pogledali staru fotografiju sebe iz vremena kada ste bili tanji i pomislili: “Kako sam dobro izgledala tada, zašto to nisam cenila? Kada budem vratila tu težinu, ovaj put ću biti srećna.” Ne. Niste bili srećni kada ste bili mršaviji, a po svemu sudeći nećete biti srećni ni ako ponovo smršate – jer slika koju imamo o svom telu nema apsolutno nikakve veze sa težinom. (Vidi 1#)”
3# DIJETA NEMA EFEKTA
“Čak i ako gubljenje kilograma poboljša način na koji se osećate u svojoj koži, problem je u tome što ne postoji dobar način da dijetom postignete ono čemu težite. Naučila sam lekciju tokom godina istraživanja gojaznosti. Prisustvovala sam konferencijama gde sam čula rezultate istraživanja vodećih svetskih stručnjaka za gojaznost i sve je ukazivalo na isti zaključak: niko nema pojma kako da učine da ljudi izgube na težini i dugoročno zadrže tu kilažu. Svaka studija koja uključuje značajan post-dijetni period je imala otužne rezultate. To je razlog zašto se ne snimaju emisije poput “The Biggest Loser – reunion”: većina su vratili kilograme koje su imali na početku.”
4# ZLOUPOTREBA HRANE NE NESTAJE ČIM POČNETE DA RADITE NA REŠAVANJU EMOCIONALNIH PROBLEMA YA KOJE MISLITE DA SU DOVELI DO GOJENJA
Imala sa puno pacijenata koji su došli posle godina psihoterapije – često vrlo dobre psihoterapije; tretmana u kojima su ti pacijenti napravili značajan napredak i promene u mnogim područjima života. Ali, čak i kada se problemi depresije, anksioznosti, ili odnosa sa drugim ljudima poboljšaju, problemi sa hranom i telom često ostaju. Uprkos činjenici da je prejedanje često podstaknuto osnovnim emocionalnim problemima, čini se kao da rešavanje istih nije dovoljno da nas oslobodi od našeg mučnog odnosa prema hrani i sopstvenom telu.”
5# REŠENJE POSTOJI
“… a ono uključuje da počnete da radite zajedno sa svojim telom a ne protiv njega. Borba protiv sopstvenog tela je uvek izgubljena bitka – na kraju krajeva, to je pokušaj da pobedimo fiziološke porive koji su nas tokom evolicuje održavali u životu. Ali ako možemo da zauzdamo te nagone da počnu da nas služe dok se obračunavamo sa hranom, imaćemo snažno oružje da se izvučemo iz paklene situacije u kojoj smo se našli. Ovaj proces uključuje prihvatanje, sasećanje, pažnju i/ili intuitivnu ishranu i nadasve spoznaju da ni ovaj nov način ishrane ne mora da bude odgovor. Može biti zastrašujuće, ali kada se suočimo sami sa sobom, to je tako oslobađajuće.”
